Otadžbina

388

КЊИЖЕВНИ ПРбГЛКД

родие појезије. Влада Јовановић дуго се колебао коме ли ће се приволети царству: реализму или идеализму, па је пружио српској читалачкој публици збирку песама под натписом «Из самачког живота", која је јасно показала, да у појезији не може бити „колебања", јер је појезија истина нежно, али и врло осетљиво чедо, па може јако да се свети !.... Али нама ниједадатак да пишемо критички преглед наше уметне песме, него да кратким потезима обележимо књижевне производе, које нам је пружила 1890. година, и да видимо каква је била књижевна жетва у минулој години. То је наш прави задатак; али ово неколико речи, које проговорисмо у опште о нашој даиашњој појезији, нису на одмет, јер су скоро сви наши иесници певали у минулој години, и штампали своје песме по разним књижевним листовима. Мора се признати, да је у прошлој години најплоднији песник био Влада М. Јовановић. Сви су наши књижевни (а и политички листови) штампали обилато његових песама. Влада Јовановић био нас је поплавио својим песмама. Он се није задовол>авао аесмом, него »циклусима". Ако је пак истина, да отша гага ргес1ага, онда сама та околност напомиње, да се те несме нису могле одликовати никаквом савршеношћу. Тако је. Оп је и штампао две збнрке песама: Цртице из самачког живота и Из детињства. Прва збирка прештампана је из „Отаџбине", а другу је издало уредништво „Мале Србадије", јер су у њој песме из дечијег живота и за децу. У обема збиркама, иојезије је врло мало, а у свакој песми јасио назирете неку натегнутост. — Влада Јовановић писао је све ове, ијош многе и многе друге, овде у Веограду, и за не пуна два месеца он је написао неколико стотина песама. Посматрао сам га тада и чинило ми се, да је то неко анормално стање било. Влада је прво певао хумористичне песме, па се онда бацио у сентиментализам и завршио болесним реализмом, пошто се прво „колебао" да ли да се приволе томе царству Познавајући Владу Јовановића, који је врло строг судија самоме соби, уверени смо, да би он сам рад био, да није штампао све оно што је напиеао у 1890. години, и да ће нам се од сада јавл.ати ређе, али са бољим песмама, и да свој таленат не ће опако у лудо трошити, као и да се више не ће иоводити за мишљењем „наше чпталачке публике." Огрешили бисмо се, када не бисмо признали, да су у минулоЈ години штампана неколика одабранија песничка дела, и то три епоса и две песничке приповетке. Еиоси су од Симе Поповића : Освојење Бара, од Ивана Трискога : Апа Г ј О ^ г сеиа и од «једнога смртника": ЦиЛвЂИ. Први је из српске, а друга два из хрватске историје. Епоси ови нису савршена дела, те и нису у правом смислу речи епоси,