Otadžbina

394

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

равили, да на крају књиге, под „штампарским погрешкама" није курзивом штампано „Право прештампавања задржава се," па машљасмо, да се „задржава" и право говора. Свакојако писцу ове драме нодкрала се једна врло крупна штампарска погрешка , јер је требало на првој страни да стоји штампано «забрањено је читати без дозволе докторове.® Приказујући читаоцима »Кола" српску књижевност у 1888. години, написао је писац ових редака, између осталога, и ово: «Пре1)Имо на нриповетку. Овде можемо веселије погледати. Истина доота се и приповедака и написало и издало (има их повећи број и по разним књижевним листовима), али се из те количине може биратп и одабрати. Данас имамо, поред Лазаревића, три светле тачке; три добра приповедача : Адамова, Веселиновића и Матавуља. — — И на ова три приповедача зауставише се наши погледи. Оии су главни представници прииоветке у прошлој години. — — Ова се троица (изузевши у неколико Матавуља) упутише у село, позабавише се прелом и селом, збором, кметом, колом, отмицом, прошевином,свадбом, ливадом, мобом, сеоском кућом и свиме, што је најглавније у селу. Али нигде, ни код једнога не нађосте све то скупа, ни у једној њпховој приповеци не нађоете потпуну и живу слику целога села, сељака и њихових одношаја са попом , учитељем, кметом и другим особама, с којим долази сељак у додир. Ако ћете све то да дознате, треба да прочитате више приповедака, па да сами састављате целину и стварате слику. Они нам пружају лепе , вештачки обојадисане слике ; али приповетку, праву заокругљену приповетку још од њих не добисмо." Данас, после пуне две године, ове речи можемо поновити, јер српску приповетку нађосмо на оном истом месту где је тада остависмо само много блеђу. Адамов од себе није дао никаква -гласа. Домаће несреће заокупише га, те ућута, а Јанко Веселиновић ударио је таком низбрдицом, да ако се којим случајем не заустави, о њему ће се говорити као сјајној звезди која је нотамнела. После своје „Сељанке" штампао је више радова ; али у сваком се опажа нагло опадање. Из његових прича још видите таленат ; али таленат, који само баца приповетке без икакве студије. Он пише и пише. За једну ноћ код њега је готова приповетка, па није никакво чудо што су све оне слабе, што у њима нема карактера, нема идеје, па ни језика. Пољско цвеКе помињаће се само с тога, да послужи као доказ колико један ариповедач може самога •себе да упропасти!.... У прошлој години остадоше, дакле, само два озбиљна и мислена приповедача. Лазаревић и Матавуљ. Код њих има битне разлике: први је велики психолог, а други, и ако му не оскудева