Otadžbina

КЉИЖЕВНИ ШЧ.ГЛЕД

395

исихологија, јачи је у изношењу типова. То је и учинило, те је академија иаградила и Он зка сее и Ново оружје. Ове две приповетке најлепша су добит лепе књижевности у 1890. години. Лазаревић је написао само једну приповетку, међу тим Матнвуљ је био много плоднији. Сем штампаних прпповедака у ,,Отаџбини к и «Колу» штампала је »Матица Хрватска" збирку његових приповедака 1г рптогзћод &то1а. У овој збирци нађосмо две нове приповетке: „Оврзимантију• и „У туђини. к »Сврзимантијп 0 мог'ао бл се у неколико замернти романтицизам ; али је цела приповетка тако мајсторски изведена и занимљива, да се тај ромгштицизам губи. Друга је пак приповетка лепа студија, и у њој је писац вештачком кичицом насликао неколико приморских ђака у Бечу, те нас ова слика у минијатури подсећа на почетак Тургењевљева „Дима." Разуме се тамо су Руси, а овамо су Срби. Радујемо се. што се Матавуљ у својим приповеткама сада редовно бави варошким животом, што је већ написао неколико приповедака без љубави и што су му прииозетке постале студије. 0:г је данас ирави реалистични српски писац; али не онакав, који види реалан живот само у блату и блуду. Поред Лазаревића и Матавуља истичу се још два приповедача : Чеда Поповић и Илија И. Вукићевић. Они нису непознати, јер су до сада прилично радили, а и један и други имају лепа дара. Ова се два млађа приповедача разликују међу собом, но има једна тачка где се они додирују. Разликују се у томе, што ВукићевиК нише идиличне приповетке са села и паланке, а Чеда ПоповиК у својим Скицама (штампао је две свеске) задржава се у вароши. У томе се разликују, али и један и други врло слабо пажње поклањају својим приповеткама. Ни један ни други још нам не пружише лепу и мајсторску приповетку. Студије је и код јсднога и код другога врло мало, а оба обилато раде. У томе се слажу. Прочитајте Прииоветке Илије И. ВукиИеви&а (штампане су на измаку прошле године), па ћете у њима видети скоро једне исте типове; скоро једне исте «разе. Ако Вукићевић поклони својим приповеткама више пажње, впше студије, ако мање буде писао а више тесао и дотеривао, ако се буде еманципавао — сеоског живота, који ма колико да је занимљив, опет читаоцу постаје досадан, јер је све једно те једно, па под импулсом те монотије и сам приповедач страда, — буде ли, велимо Вукичевић ударио другом стазом, а не овом, којом је ишао, он ће моћи заузети врло видно место у српској приповедачкој књижевности. Ми му то из свега срца желимо. Прочитајте ма коју скпцу Чеде Поповића, свака ће вам се се потужити на свога писца, што је није угладио; свака ће вам »се особа пз тих приповедака пожалити, да је њен творац очух према