Otadžbina

ДА.1ПА ЂОШП.

413

вао неодо .Бивој моћи Стазиних очију и њеног слатког н звучног смејања. ТТТтп је она глумица, то ју је само дизало у његовим очима. Глумица! Је ли то таква личност, која је само за то на свету, да не буде она сама, већ сваки час друга? Или је можда таква, која ни за живу главу не сме рећи своје мисли, већ увек туђе ? Или је на послетку таква, којој се сме сваки удварати, само не келнер ? Или —- па опет, или.... и никад краја. Иа и он да ступи на позорницу ! А шта је то тако страшно! Кад може Пегар и Паво, кад може сулудасти шнајдерски калФа или пропали ђак — за гато да не може и он! Он, кој п је био и ђак. и шегрт, и солдат. и ћата, и келнер' Стаће на позорницу. мало ће се нахерити и пробеке.вити. зуцнуће што му каже онај из „подрума". па готов пос'о. Да је то тако тешко , не би шнајдер оставио иглу и утију, ни брица бријачицу и гладилицу ; остали би они код свога посла. А што он још не зна. казаће му госпођица Стаза. Та она је према сваком тако умиљата; она не уме одбити ни понуђен биФтек. ни чашу пива — прима све, кад јој се лепо и учтиво нонуди. Па смешкала се она и на њега.... Дашу нетто проголица од главе до пете, па онда опет. од пете до главе, и то неколико пута. Па опет, што се већма ближио Бечеју, бивао му је прслук све нешто тешњи. Као шаран, кад га ножем помилују но подваљку, тако је и он отварао и затварао уста, а свеж ваздух струјао му кроз гушу у гтлућа. — Ама. гбс-Дашо, реци-дер ми, је л ; истнна. да 'ш у комендијаше ? запита га у неко доба кочијаш и наврну мало главу. —- Биће тај ђаво, насмеши се Даша. — Хо мај! —- Па није ни то најгори занат. — Та није ; ал\ опет.... — Шта, прић-Мојо ?

ОТАЏКИНА КЊ. XXVII СВ. 108

27