Otadžbina

ДАША ЂОННЋ

Знаш. срамота је бријати бркове; не би' ти ја ни за живу главу ! — То мора бити. — Баш за то. Имам ти ја неког брата од тетке, заврзана. Иш'о ти и он у школе. иа, не знам шта, ал' тек сад више нејде; сад је неки ђаво у варошкој кући. И тај иолудио — да иростиш! Амин бно у тињатру. и' онда буица и кад је будан. Ал' сам му каз'о! — А шта си му каз о — Да се окане ћорава посла, није то за њега. Та изгледају сви, Бож' онрости, к'о да се ране скакавцима — па увек мамурни. — Кад много пију. — Па, ва.вда су жедни. Ђи, мрков! — А је си л' ти иш'о у позориште ? — Јесам. кад је био Милош Обилић. — Па како ти се свиди ? — Па лено. Онај Вук Бранковпћ, суиу му материну — ал' тако је и прош о. — Како то ? — Знаш, гог обешењака није нико звао ни на ручак, ни на вечеру. А Милош Обилић амин пијан; сад код Раље, сад код Брате, па и код мене. —- "Па није онај баш прави Вук ! — Далеко му лепа кућа ! Знаш, гбс-Дашо, да знам, да 'ш и ти такав бити. —- Бога ми, истрес'о би те из кола. Би. мрков! —- Ие ћу, прић-Мојо, не бој се. Место сваког даљег говора, одмане прић-Моја главом и орјатински ошине тврдоустог мркова, као да има главом Вука Бранковића, тог ((Обешењака«, пред собом. Четврт часа доцније уђоше у Стари Бечеј. ((Путујуће" друштво управитеља Заричића разапело је у Бечеју своје платоре у (( великом бирцу )} , као год и у ( Јентомашу. А како је изгледала та амбулантна позорница? Добро те Бечејци не путују баш по великим варошима, а