Otadžbina

ДАШЛ ЂОНИЋ

415

случ а ји° кад и путују, добро што не досађују позориштима. Уф , та позорница! Фотије Иличић. такође управитељ неког путујућег друштва, испунио би јој половину големом масом свог тела. II на тој позорници се приказују несамртна дела највећих драматичара ! Оно, није позорница за то гако мала дашчара. што Бечејци, можда, не би могли подићи и већу, па баш и саму зграду, позориште. Бечеј је лепа варошица, становници су имућии, велика гостионица је зграда на спрат са неколико већих соба, где се зими држе забаве — па опет' — За оно месец дана, што нам долази дружина српског народног лозоришта сваке друге или треће године, да утрошимо толики капитал! За наше српске беседе доста је велика и сала варошке читаонице. Ако Мађари хоће да имају позориште. нека га зидају, иросто им било! Тако веле Срби Бечејци, и, место позоришта, имају прекрасну цркву. Прић-Моја одведе Дашу у велики хбирц". Даша узме собу — имао је ирилично новаца — и одмах се уиути да потражи «господина управитељаЛ Нађе га «на проби". Глумачко особље беше скупљено у сали; држало је иробу «Саћурице и шубаре". Даша је једним погледом ухватио цео збор и видео, како се госпођица Стаза «унтерхалтује" с ^љубавником" дружине. Тренутак за тим спазе и њега глумци. —• Охо, Дашо. зар дође! рече му „јунак^. — Добро донГо ! Добро дош'о ! зујало је са позорнице. И сам управитељ приступи дошљаку и поздрави се с њиме. Па и госпођица Стаза се љубазно насмеши, климну главом неколико пута и пружи му своју узану руку на сусрет. Даша је ухвати и подобро стисне. Био је мало ■блед, кад је то учинио и брзо се окрене управитељу. — Ево ме. као што сам обрек'о, рече му. — То је лепо од вас. накашље се управитељ; бага ете ми добро дошли — Заиста?