Otadžbina

ДЛША ЂОНИИ

417

— Како који — све по заелузи. Знате. код мене је -све у свом реду. Боже мој, та вешт човек може и мимо плате стећи.... — Шта ? —■ Хм, поверење у публици. Зар нисте видели у Сентомашу! Је л вам који глумац икад платио чашу пива? Није; то плаћа публика. Шта ће му онда и плата! А тек глумице!! Па још младе и лепе!! Ја и не узимам гадуру. Како те могу тек стећи — поверење ! Даши ово последње не беше са свим јасно; разумео је само толико , да не ће имати плате. Није га то баш тако пекло, имао је толико новаца, да се може провући који месец, а уз то — та у близини је Стазиној ! Тек сад. кад је заиста близу ње, кад је својим рођеним очима гледи, и то као ( (КОлега и гледи, кад је, шта више. имао и њезину руку у својој, тек сад је почео Даша и да се радује и да посумња у могућност њене љубави. И ако је с уиравитељем имао мало пре онај „стваран" разговор, ипак му је било чудно око срца. У оваквој прилици још није био. Мирно, с неком резигнацијом, гледао је, како су се глумци, на позив управитељев, опет упутили на позорницу, да наставе пробу, коју је његов долазак на кратко време прекинуо Мирно је сео на једну столицу у „партеру" и чекао шта ће бити сад. — Господин Ђонић, рече управигељ гласно , изволите и ви амо. Доста сте били публнка, треба сад да сте глумац. — Ходп, Дашо, рече му „јунак" дружине, ког су остали на основу чудноватог носа његовог аШљуком" звали. Не бој се, не ће ти нико одгристи ни парче носа. — Да се теби то деси, хвалио би Бога, примети «љубаиипк", ког су другови оиет „патлиџаном" звали, пошто је облик његове главе имао неку сличност с патлиџаном Даша се лагано упути иозорници и не иазећи много на примедбе нових колега.