Otadžbina

418

ДАША ЂОНИЋ

—- Ево вам улоге. рече му уиравитељ; кад дође ред на вас. можете је читати. После подне је опет ироба, вас ради. дотле је морате научити на памет, да бар помоћу шаптача можете говорити, а у вече је представа' Даши поче нешто светлуцати пред очима. Представа! Значај те речи са глумачког гледишта поче тек но мало да му свита. Но још не тако, да се уплашио; новина га је више збунила. Шта ли да каже, шта ли да не каже? Најрадије би покупио своје „андрабуље" па стругнуо опет у Сентомаш, где зна да је добро дошао. Поче зверати по сали и поглед му паде на Стазу.... Остаће, ах, те како ће остати! Проба се настави. Док су други говорили. Даша је бленуо у своју „улогу" и никако није знао, шта ће с њоме. Тамо две речи иодвучене, а опет немају ннкаквог смисла; па онда опет нека реченица — нешто се до душе каже, али шта ? За тим опет подвучене речи ни репа. ни ушију! Па онет реченица — нешто десето од оног, што се мало пре казало. Зар брице заисга говоре такав несмисао ? Брнце говоре брзо. па често и које-шта; али оваку глуност! У Пешти би га одвелп у лудницу, у Бечеју пак је паметан човек, који говори са позорнице. Поред Даше стајао је Патлиџан и смешкао се, гледећи глумачког новајлнју, како се мучи и чуди. — Шта се то мргодиш ? запитаће га. — Хо мај! Ако ово има смисла, онда већ не знам шта нема, одговори Даша н покажо му улогу. —• Па то тако мора бити. — Је л' н твоја таква ? —- Наравно. Ове подвучене речи не говориш ти, већ неко други, а кад нх чујеш. онда ћеш тек ти оно, што стоји даље. — Е да ! ? —- Пази само, сад ћеш доћи на ред.