Otadžbina

471)

ПРОЂЕ КАО САЧ

наново говорити, лагано, са неком врстом свечаностц као у сну. — Слушај. драга пријатељице, ја сам уморан за частољубље, уморан за интриге, уморан за бесилодне борбе, уморан за иопуларност, уморан за све осим за љубав. Ако ти хоћеш. ми ћемо отпутовати.... Одвешћу те у земљу пуну сунца, где сам се ја родио. Желео бих да ти покажем тглаво море, троугла једрила, беле пољске куће скривене међу зеленилом тамарике и палме... Па онда моју Провансу, хтео бих ти показати Италију: Венецију Флоренцију, Рим, Наиуљ, сва она дивна места где је слађе но игде живети и љубити. Он продужаваше, разастирући пред очима своје иријатељице, зрачну опсену музеја, палата, чудесних башга, величанствених рушевнна, која ће разгледати заједно, у току пријатног заједничког живота, на ново отпочетог. Ма колико да је Костала био изнурен умором тога мучног дана, његов се мозак покораваше некој врсти машиналног рада, где воља, размишљање, не имађаху вигае удела. Слике, облици, продужаваху да искачу по вољи на пољу његових мисли, ма да он ништа није чинио да их изазове, јер му доиста мислене моћи беху тако исто умртвљене као и његово тело. Облици и слике преобраћаху се необично нагло, саме од себе у велике речите фразе које тецијаху са његових усаиа без усиљавања, као што тече вода са неисцрпног врела. На прве речи, Тереза се само осмехнула. Некн тајни нагон , којн показиваше њено дубоко иознавање тога човека. опомињаше је изнајпре да не треба узети сувише озбиљно план овог лепог путовања, подсећајући је колико је пута овај покретљиви дух био обманут својим властитим уображењем. и био жртва онога закона своје ирироде, који га је ириморавао да сваку своју мисао потчињава увеличавајућем стаклу ораторског претеривања. За тим је бацила у котарицу за рад свој вез ј престала