Otadžbina

ЈЕДНО ВЕЛИКО ПИТАЊЕ

345

један чисто турски систем необузданих драговољаца, или управо дивљих нљачкаша, тако званих «Акинџија". У мемоарима Франческа Филелфа, које сам нанред иомињао, има најтачнија слика турске војне силе. Он каже, — а његово казивање у главноме иотврђује и мемоар Брокијеров Херцегу од Бургундије — да султанову војску у време рата, осим 12.000 Јаничара, који су свагда и за време мира на окупу, чине још 25.000 људи тимариотске и зијаметске (властелинске) војске из балканских крајбва, 15.000 људи такве исте војске из Анадолије, N 000 до 10.000 »саба, драговољаца под платом султановом, свега дакле око 60.000 до 62.000 људи. Али осим ове војске, која ступа у свези и под једном и истом главном командом, имају хиљаде и хиљаде драговољаца, који у већим или мањим четама јуре на све стране исиред главне цареве војске, пале, руше, пљачкају, кољу и свакојаке грозне покоре чине. Били су свакојако наоружани, а носили су собом подоста ланаца и кононаца за везивање робља. То су бескућници сваке вере и народности, већипом, како ФилелФО вели , „пастири и чобани из Тракије, Тесалије и Мидије". Било је међу њима и Грка, и Срба , и Бугара, и Арбанаса, и Влаха, и Бедуина, и Турака и Татара, и Араба, и црних Арапа, људи који су били випте крвожедна зверад, него људи. У тим страшним гомилама, које пустошаху земље К ка' скакавац кад земљу опусти", налажаху свога места они елементи народа хришћанских, којима је византијски систем држава балканских затварао небо вишим покретима н остављао да се и жедии и гладни понижавају до дубина, на којој животиње непомично стоје. Дах азијског освајача оживео је ове елементе револуције у овакво једно чудовиште, и онако хаотичне, организовао их је у једну страшну наиаст за балканске државе. Број Акинџија, наравно, није био одређен, те с тога хришћански сувременици неједнако цене целокупаи број турске војске на 100, 200 па и 300 хиљада људи.