Otadžbina

344

ЈЕДНО ВЕ.1ИКО НИТАЊЕ

њих нека у свима приликама најтачиије испуњава све дужности правоверног Муслуманина; 5. Старешине треба најбрижљивије да иазе да се у Оџак не прими нико. ко се није одабрао и отхранио по закону „Девчирме"; 6. Нанредовање и аванзовање у Оџаку свагда да иде ио реду; 7. Јаничара не може ни казниги ни укорети нико други до његов иепосредни старешина; 8. Јаничар, који, било од старости, било од болести, не може више да служи, примаће нлату и храну из Оџака, све до смрти своје; 9. Јаничар да не носи браду нити да се жени: и пека никад не одлази далеко од своје касарне; 10. Ни једном Јаничару да се не дозволи да учи какву другу радњу или да ради какав занат; његово искључиво занимање треба да је веџбање с оружјем. Ово је већ довољно да покаже како су први оснивачи јаничарског кора имали истините и дубоке погледе у услове дисциплине. И не само да су правила та била мудро смигаљена, него су се све до седамнаестога векм највећом строгошћу вршила. 20. Већ смо напред споменули да Јаничарски кор у четрнаестоме и ггетнаестоме веку, није никада имао више од 12.000 људи. Били су сви пешаци и у периоди о којој говоримо, борили су се бацајући стреле из далека и јуришући сабљом. Један известан број наоружан је био дугим копљима, како тврди Франческо ФилелФО. Изгледа да су се турски султани од самог почегка своје освајачке каријере држали аксиоме : да је Бог на страни великих батаљоиа. Витез де ла Брокијер вели. да је у турских војсковођа иравило , да се свагда старају. да на дан битке имају много већу војску, но што је хришћаиска. Имајући тај задатак у виду, они су ретком вешгином са својим системом* стајаће војске скомбиновали и хришћански систем (( властелинске војске", и још