Otadžbina

Л-УТИЋЕ ОЕ МАЈКЛ

357

љину, па пример , што су правили за Ускрс, или ону другу, с белим чиикама, до мрака су се колебале, и најпосле обукле неку са свим трећу. И мушкарци су се снремали и билп исто тако нестрпљиви. као и сви други. Обладала нека журба по целој вароши, па то ти је. Г. Мита беше цео дан као у некој трзавици. Решавао се. да ли да иде на преставу, или не. Час се одлучи да иде, а мало после тога силно га нешто повуче натраг, у његов миран, једнолик живот, и он се опет окани. — Шта је геби то данас, Мито 1 упита га пред вече мајка, остарија крупна жена, одлучног изгледа, која је зачуђено гледала свог, иначе, мирног сииа, како се врпољи. Он поћута, поћута, па ће онда рећи: — Ама, не знам, да ли да идем на преставу.... — Какву преставу ? — У циркус на преставу. Мати га зачуђено ногледа. Тако што још није од њега чула. — Ја мислим, да ће боље бити, да не идеш; није то за тебе, а можеш лако и назепсти, па коме после мука и невоља него мени.... Г. Мита седе. Овакве материне речи обично су свршавале сваку његову борбу. Он није био навикнут да јој се противи, већ је слушао што год би му рекла. Његова чека. неодлучна природа морала је имати некога, по коме ће се управљати, а госпођа Ружа баш је имала све те особине, које су њему недостајале. Вила је то једна од оних окретних, енергичних жена, које су кадре чинити ове што је потребно, које умеју свуда да се нађу, које гинда имају сто очију, а хиљаду руку. Кад јој је муж умр'о, она је све послове узела у своје руке; била је и домаћин и домаћица у кући, и отац и мати своме детету. Мита се никад није мучио ни око чега — све је то она иредвиђала и спремала.