Otadžbina

364

ЉУТИЋЕ СЕ МАЈКА

кад је мућкате у стаклету. Али кад се из те смесе од воји најпре једна мисао, кад та мисао доби одређен облик. онда се полагано све поче бистрити и низати једно за другим.... А та прва мисао , из које потече све остало. била је тако проста, тако обична. «Ала је лепа! м сену на једаред кроз његов мозак и он први пут у своме животу осети, да има и изван њега нечег на свету, што га може занимати. Он, који никада није ни помишљао на женске, зажеле од један иут да има једно такво створење, које би било његово, само његово. — За што да цео свет има тога, а ја не? Зар су остали људи бољи од мене ? И цео минули живот створи му се пред очима. Сећао се дана, када је ишао у школу, учећи гимназију, и за све то време живот му је био исиуњен учењем задатака и ничим више. Сећао се , како су му се другови смејали што поцрвени, кад поздрави коју познату женску, па се кајао што није био онакав, као што су они. Никакве слатке успомене није било у његовој ирошлости, никакве радости. Цео му се живот састојао из ислуњавања туђих жеља и заповести — никада он није имао своје воље. На једаред у томе мртвилу појављује се једна нова слика, сјајна и светла као ни једна дотле. «Ала је лепа ! м шапутало је нешто непрастано у њему, не дајући му мира. Али та прва мисао, дивљење њеној лепоти, била је само извор силесији других, које су биле све смелије и необичније. «Ах, да је моја! и говорио је у себи, «да је моја!» Најпре му се то чинила само као иуста жеља, али у колико је више мислио, постајао је све смелији у мислима. — А што ни би била баш и моја ? Зар је то једаред до сад било на свету, да неко узме јахачицу за жену, а за што и не ? Ко каже, да морам узети баш Стану! Шта ме се тиче цео свет, ја ћу радити како је мениво»ва.