Otadžbina

ЉУТ11ЋЕ СЕ МАЈКА

363

— Виде ли, Бога ти, ону? рече један намигнувши. — Видех, али која ми вајда од тога, одврати му други. III Кад је г. Мита изашао из дашчаре онако изгњечен и угруван, стајао је неко време неодлучно пред вратима. Али кад се мало по мало гомила разреди, он виде да треба и он да иде кући, па и оде.. . Мирна, палапачка ноћ; месец још није био изашао те се при звезданој слабој светлости не могаху видети они, што су се враћали кућама; само су се кораци чули и по која реч. Осим њих није било ни живе душе по улицама, до које псето, које је ћутећи и погнуте главе тумарало, бојећи се и оно, ваљда, да нс наруши мир, што свуда око њега царује. Доцније се г. Мита никако пије могао сетиги. којим је путем дошао кући; знао је само то, да се на једаред обрео пред вратима. Полагано је откључао капију, прошао кроз кратак ходник , па обилазећи собу своје матере. ушао у своју, и онако обућен бацио се на постељу. Ко не зна за онај особити, пријатни мирис, који исауњава старинске куће са старим намештајем и окреченим зидовима? То је онај мирис, налик на босиоков, због којега вам се чини, да сте ушли у цркву, а не у обичну кућу; то је мирис , који ћете познати и после читавог низа година. Али г. Мити се учини, да је загушљиво, те отвори прозор, кроз који иокуља унутра свеж и оштар ноћни ваздух. Госнођа Ружа, мати Митина, трже се из зна и запита : — Јеси ли ти то, Мито ? — Јесте, мајка, ја сам, одговори он, а чисто му би криво, што га пита. Онда се опет све ућута. Хиљадама разних мисли врзло се у г. Митиној глави; али све је то било заплетено, нејасно, да му се није знало ни краја ни почетка; ништа није било стално, већ се све комешало као вода,