Otadžbina

УТОИЉЕНИК

615

После ио дне сахрањен је утопљеник — нешто западно од села, на обали, баш до мора. Читава гомила нас рибара стајала је унаоколо и гледала. Свештеник баци на њ три шаке земље, а ми сви поскидасмо капе и гледали смо нреда се ћутећи. И док сам тако стајао мислио сам, како је врло лепо, што је понео собом у гроб и обућу, и ако му није више требала тамо, где је лежао. Свештеник за тим оде; али ми сви застадосмо занети истим мислима, да није право, да тако сиромах, утопљен мрнар не добије своје слово. И Јенс, који је стајао крај мене, стаде се освртати и пипати око ггојаса, но пошто сам могао приметити, шта га је узнемиривало, гурнем га са свим лагано и рекох: „Почињи!" Он корачи мало напред и с капом у руци стаде говорити: — Чујте људи. Могућно је, да ћу с тога у неприлику доћи; али све једно, биће ми лакше. Ја мислим само, да онај, што сад на сидри лежи, треба да понесе поздрав од оних, који су га у иристаниште увезли и од оних, који су видели, кад је дошао на јалију. Сељак целог свог живота гледа постељу, на којој ће последњи уздах пустити. Али рибар и мрнар не могу никад рећи, где ће лежати. Нико не зна одакле је овај, што је сад овде укопан; али с тога ћемо му поклонити другарску успомену, па можда подићи и дрвени крст или ограду, код које се можемо скупљати. И ако мене или Ханса, или Ола или Пера, или ма кога од нас, задеси несрећа и будемо избачени на страну обалу, надаћемо се, да ће рибари и мрнари учинити нама исто, што смо ми овоме учинили — и ако га не познајемо и не знамо ко је ни шта је, и ако нећемо добити за то никакву благодарност. Али тако је то међу нама рибарима С тога: «Бог да му душу простиР — Амин! рече главни крманош и ми сви с њиме. Тако је он сарањеи. И Јенсу је било увек добро; али годину дана после тога удавид се Ханс у Америци,