Otadžbina

102

РЕЛИГИОЗИО ПИТАЊЕ

На скоро иосле тога , око 1527, увуче се у Босну нов религиозни елеменат; из Шпаније дођоше многобројне јеврејске породице; мало по мало попе се ова емиграција на три хиљаде душа. Што се тиче хришћана источне цркве, којп су имали већину над католицима у Боснн и Херцеговинп , њпхов канонскн положај био је нижи од положаја ових последњих. Цариградски патријарх био им је старешина само по имену, јер није могао ништа радитн у њихову корнст; и иећскн патрнјарх управљао је њима, али је био тако исто немоћан. Турски гувернери често су вршили над хришћанпма најсвирепију тиранију. Они су се сваког нетка кретали у главна земаљска места, ту су скупљали становннке и нешто обећањима а нешто силом наметали им мухамеданску веру. Само се бегством могло спасти гоњења. После пада Београда, 1551, настала су у Босни велика исељавања ; много Босанаца потражило је уточишта с оне стране Саве. У сред највеће невоље, Францишканци су се одржали, тешили народ, подизали цркве. За владе султана Солимана-Ел-Хамп (законодавац) онп су пшли за турском војском, световали заробљенике. указивали помоћ онима што умиру. Солиман п његов наследннк Селим II доказаше своју ревност; овај последњп дао нм је повластице с више Фермана, а Мурат III показао је пре.ма њима исту наклоност. До тога времена они су били у доста запетим односима с нсточним Грцима; али крајем XVI века настаде велико непријатељство између њих и владнка , епископа грчких. И ово је била периода кризе за босанску цркву. Како су њихови ингереси зависили од њихове релпгиозне ревности, босанеки отпадници беху постали ватрени мухамеданци. Присталице источне цркве трпеле су највише, јер су као васали бегова били ирви изложени њиховом угњетавању. Сиромашнији, заузети радом по рудницима или прости надничари, нашли су католици заштите у самој својој сиромаштини. Осим тога папство. нарочито под Сикстом V.. није ништа