Otadžbina

.104

РЕЛИГИОЗНО ПИТАЊЕ

1690, другу 20. августа 1691. Ове су повластице биле од велике вредности, јер Леополд, на основу своје краљевске властн, наименова патријарха старешином свију Срба и Рашана, ма у коме месту становали. До 1737 године, патријарси источно-православни остали су у Пећи, а 1737 последњи од ових пагријараха, који су се звали српски патријарси, Арсеније Ивановић, пресели се у Карловце — место, потчињено екуменском патријарху из Царнграда, пошто се од неког времена утврдио у Пећи. Пошто је пређе пећски патријарх био поглавар источне цркве у Восни, његов правни следбеник. карловачки патријарх, мислио је да му је раван. Ово се старешинство, истина. није косило с каноничним правом источне цркве. али, у ствари. пошто је патријарх оставио Пећ. патријарх из Угарске није никад имао уплива у Босни, и владике у тој покрајини нису никад признале његову власт. Крај XVII века био је дакле за хришћанску Босну епоха мученичка. Док није закључен карловачки мир, калуђери који су штитили исељавање, беху свп поубијани. Али у XVIII веку уговори мира : пожаревачки (171 8), београдски 1739), за тим свнштовски 1791Ј, обезбедили су хришћане и угврдили правилно стање. За време мнра који је за тим настао, поједини богаташи, православни и католички трговци, употребе своје имање на подизање цркава и побожних завода. Католици беху у осталом потпомогиути папством и својим једноверцима из целе Европе; на скоро су опет процветале њихове парохије у Босни и Херцеговини. Године 1735 деси се важна промена у свештеничкој хијерархији; кад је иринц Евђеније Савојски освојио Славонију, установи папа, поред провинцијалног францишканца, ванредног апостолскогнамесникапод управом римске пропаганде — намесника који се у осталом најчешће узимао из реда Францишканаца, према були од 1635 годпне, о којој смо горе говорили — иошто архиепискои. који се налазио у Ђаковару на територији царској. није могао више управљати Босном, која беше остала