Otadžbina

У БОСНИ II У ХЕРЦЕГОВИНИ

107

непристрасностп представника друге које вере. Раздвој међу верама тако је јасно утврђен, да су често жешћи судари међу њима , него међу различним народностима. Од почетка своје окупације имала је Аустро-Угарска да води рачуна о овим раздорима и да се стара да пх ограничи. Становништво обеју покрајина беше врло хомогено као племе. Изузимајући Јевреје и Турке — ови последњи нису се никако ни настањивали стално — у Херцеговини и у Боснп сгановао је народ. који је подједнако говорно језиком југо-словенскнм. Али с религиозног гледишта оне су се делиле на мухамеданце мусломани), — на Србе (Власи 1 или Рпшћани — п на Латине (Кршћани или католици). Ово називање по себи је већ показало тежњу, да се присталпце једне вере сматрају као засебан народ. Колико је строго утврђен раздвој између ових вера, толико је тешко било прећи из једне у другу. Промена вере беше потчињена Формалностима, којима је било главно да спрече преобраћање у веру, да уступе каквом страном уггливу. У почетку, свакп који би оставио ислам, кажњен је смрћу. Тако је било у Царнграду 1843. У то време укинута је првобитна казна; 1859 замењена је прогонством. Али ова одлука није никлд имала законске сило; Фанатични улеми нису никако хтели да је признају. У осталом. други је узрок пречпо мухамеданцима да остављају овоју веру: мухамеданцу је било забрањено да се ожени каквом хришћанком, а мухамеданци да пође за каквог хришћанпна. По турском закону такве су се везе могле закључити само пред кадијом, који се томе увек противио. У осталом-. мусломанска држава давала је доказа неке извесне толеранције према осталим верама. У начелу, она им је давала своју протекцију. Али, у ствари, ове вере нису никако стојале на истој нози с мухамеданском вером. и, у практицп. законске толеранције није ни било од стране становништва. Већ у време бечког мира, 1615. султан Ахмед I беше обећао ') Православни.