Otadžbina

110

РЕ.ШГИОЗИО ПИТЛЊЕ

мухамеданске у окунираним нокрајинама ниоу имале свештеничког старешину; оне су све зависиле од Цариграда. У престоници царевине беху донете одлуке, које се односе на употребу вакуФСких добара; ту су испитани кандидати за достојанство улеме и изабрани примали дипломе. ту су постављане п духовне судије за све кантоне у зем .Би. Ова зависност од Цариграда није никако одговарала жељама босанскмх мусломана. Као што смо рекли, они су одавно показивали аспирације за независност, како религиозну так I и нолитичку. Видели смо с каквпм су се упорством борили у првој половини овога века, за одржање својих новластица. Кад их је Омер иаша са свим покорио. њихови осећаји према турској влади нису тиме постали ништа бољи. Они су и даље показивали своје највеће неноверење пе само грађанским чиновницима. који су им долазилн са сгЉју страна царевине, него и чи-. новницима духовним, муфтијама, кадијама и другима, који су били нстога иорекла. Организација обеју хришћапскпх вера у Херцеговини и у Боснн била је готово иста као и свуда; па ипак у овој земљи имала је она неких особитости, које ваља поменути. Источно-нравославна црква бројн у окупираним иокрајииама око ио милиона становника, то јест нешто више од 40 од сто становника. Од Ј 737 годнне, то јест од како је патријарх, коме је некад столица била у: Пећп, у Старој Србији , дефинитивпо ирешао у Карловце, она се очевидно ослободила, ако не нравно а оно бар стварно , од власти грчког иатријарха у Цариграду (екуменски иатријархј. Дуго време она је обухватала једино дабарску епископију (у додини Лима), која је иосле турског завојевања била пренета у Сарајево. Доцније она се ноделила на три епархије, које и данас постоје. и сваком од њих управља нарочити епископ (владика). То су епархије или дијецезе : босанска (илн сарајевска). мостарска и зворнпчка; овој иоследњој столица је у Тузли. Еиископи су покашто узимали титулу