Otadžbina

У БСС1Ш II У ХЕРЦЕГОПИНИ

Ш

архиепископа или митрополита. Цариградски Фанар, по примеру саме Порте . увео је обичај, да дели духовна достојанства за извесну своту новаца. Често се дешавало да су се она делила људима, који на то нису имали никаква права; п на исти су начин босанскп епископи, ма да никако пису имали столице по престоннцама, могли неправедно присвојити име митрополита. Најзнатиија дијецеза била је, иа још и сад је, сарајсвска. Она обухвата двеста шесет и осам парохија, док зворничкп владика пма нод својом влашћу само четрдесет н две парохије, а моотарски седамдесет и пет. Код сваког од ових епископа налазио се, као конзнсторија, епархијски синод. састављен од првака становника из дијецезе. Задатак је синода био да управља црквеним добрима и да надгледа наставу по школама. Впше православно свештенство ретко се понуњавало урођеницама. Главни број свештеника давали су му Грци — што је одговарало и интереспма турске владе и интересима Фанара и патријарха, који је њихово иослушно оруђе —• али се то није ни најмање допадало становпицима Босне. То их је и навело, по духу опозиционом, да се зову Србн а не Грцн, ма да је ово п следњо име придато на целом истоку приврженицима њиховог обреда, без разлике народности. Православнн свештеннцн давалн су својнм једноверцима у Босни н у Херцеговиии доста предмета за жалбе, и њихове жалбе често су долазнле до Внсоке Порте. Владике нису биле само приморане, као што смо рекли, да траже своје достојанство од патријарха и да га добију за велику своту новаца; они су морали још да му сваке године плаћају данак у 1ј8.000 гроша у злату и, да би накнадили издати новац, онн су продавали духовна звања, и брижљиво узимали у напред аренде, наметнуте православном становништву (владикарина), а нису се никако заннмали благостањем и патњом свога стада. Попови, нод њиховом влашћу, морали су сами бестидно цедити нурод, под претњом казне да остану у своме бедном положају.