Otadžbina

РЕЛИГИОЗНО ПИТАНЕ

Ови јадни поиови беху често у исто време и радницн или сељаци и свештеници. Они су се разликовалп од народа. односно одела, само својом косом и дугом брадом. коју су носили но светим обредима. У земљи ннје постојао никакав завод за учење свештенства, тако да су кандидати за духовну службу, која припада обема покрајинама били принуђени да потпомажу попове или, у најбољем случају, да ступе у манастире, да у њима врше разне службе. Само су они могли полагати на што више који су имали средстава да сврше своје студије у Београду. У осталом, ма да су попови бирани, њиховим синовима признало се неко природно право да њих наследе. И тако мало по мало остало је ниже свештенство без икакве науке. једва знајући да чита и да пише. Овако стање ствари падало је у очи у толико више, што су се иравославни становпици по варошима трудили. на против, да доспу на висок ступањ интелектуалне културе. Са свим је другојаче било стање римског католичког свештенства. Две стотине хиљада ггриврженика ове вере не беху расути —• треба одмах рећи — као присталице других вера, по целој земљи. Они су се поглавито налазили на западном крају Херцеговине и по оближњим окрузимаБосне, на северу иу средини ове покрајине. Готово с мало изузетка свештенство је било урођеничко и ученнје од становништва, које је имало да просвећује. Ово се свештенство састојало нарочито из Фраицишканаца, браће Францишканског реда Сен-Франсоа д' Асиз, који је, као што смо мало више рекли, управљао од 1517 босанском католичком црквом преко свога ипшвк-е ргоујпс1а1. Међу тим, нокрај овог провинцијалног, седео је од 1735 један апостолски намеснпк, који је готово увек био Францишканац, али чији је задатак био да представља у земљи црквену иапску власт. Године 1847. овај апостолски намеснпк одели Херцеговину од Босне, бар у толико, да је ова зависила од своје дијецезе, а не од требињске Услед сукоба с Францишканцима, он беше пренео