Otadžbina

У В0СШ1 И У ХЕРЦЕГ0В1ШИ

113

своју резмденцију најмре у Албанију, а за тим коначно у Херцеговмну; а Босна међу тим доби новог аностолског намесника. После неколико година, 1852, дијецеза Херцеговине бм конституисава као засебно одел.е1ве Францишканског реда, тако да је била са свим независна од босанског старешине. При свем том број свештеника у самој дијецези Босанској попе се, од 1852 до 1867, од четрдесет н један на шесет и девет, а у тренутку окупације порастао ]е на осамдесет и три. Свима еиархијама управљали су Францишкански манастири, од којих беху најстарији Сатиска, Војница и Крешево. Овим манастирима, који беху сви у околини Сарајева, прндружили су се око половине овог века манастири (једни награђени нови, а једни поправљени и увећани) Гучјагора, близу Травника. Горица, близу Ливна, и Широкибрик у Херцеговини; за тим, још доцније, манастири Плехан. Толиса п Петричевац, на северу Босне. Ови манастири живе од доста скромних доходака, од имања и од парохнских прпхода. Старешине (^иагсИапе) манастирске у исто су време свештеници места у коме станују. Они су и у административном и у личном погледу старешине осталих парохија, што зависе од заједнице. Они управљају маиастирском својином, у коју се рачунају и приходи разних парохија. Свештеници, растурени по сеоским местима. живе од своје плате (б1;о1а), од поклона верних п иропзвода земаља, које су придате иарохији. Али, што се тиче ове иоследње тачке, они морају да положе неку извесну аренду манастиру, који је прави сопственик. Свештеници, који су сви били из реда Сен-Франсоа и зависили од земаљских манастира, бирали су се сваке треће годпне. Сабор реда постављао им је следбенике, мли нх је задржао у служби с одобрењсм владике (главни намесник). Овај је имао права да два пут не одобри избор сабора; али га је трећи пут морао одобрити. Свештеиици који нису задржани у служби враћали су се у мапастир. У осталом м сам сабор реда бирао се сваке трн годнне. ОТЛЦШША КН>. XXIX св. 113