Otadžbina

У Б0С1Ш II У ХЕРЦЕГОВИНИ

117

озни значај; он је био и од важног политичког значаја. Социјална надмоћност зависила је у неколико за свакога од тога, како ће се решити тај проблем. А и окуиацију су примиле разне вере са врло различним осећајима. Мусломани. као приврженици државне вере. беху у политичком погледу ирнвилегована класа. Они су се у ирвом часу побојали, да их аустро-угарски чиновници не потисну у крајњи кут, те тако униште и њихову веру и њихов друштвени положај. Зато су све унотребили, кад год им се дала прилика, да одрже и утврде свој надмоћни положај према хришћанима. Видимо их у Дервену и у Козарцу, како покушавају да се успротиве грађењу цркава, а доцннје, у Тесању, иокушали су да спрече католичке литије. Хришћани ових покрајина надали су се пак, да нови госпОдари земље неће имати ништа прече, него да оборе раније друштвене односе. Они су већ помишљали да се наплате за дуго угњетавање, вршећи над мухамеданцнма силу, коју су они обично над њима вршили. Нарочито православни источне цркве, како су били у већини, сањали су да ће њихова црква постати прва у земљи, ма да се. право да кажемо, нису имали многоме надати од једне католичке силе, као што је Аустрија. Што се тиче каголика, изгледало је природно да се много надају и у Босни и у Херцеговини. Ма да су били у мањини, били су исте вере које и нови освојачи. на су према томе били тврдо уверени. да је надмоћна улога њима намењена. И тако је свака вера очекивала нарочити положај: мухамеданци задржавши своје повластице, хришћани рапшрењем својих права, сви концесијама неких користи, на штету других. Али програм Аустро-Угарске није био такав. Вити наклоњен једноме делу становништва, а учинити незадовољнима остале, решити ова озбиљна и Фина питања противно здравом разуму и правди. то није могао бити посао владе, која је хтела, пре свега, да утврди мир и ред у окупираним областима. Она је мислила само да прогласи једнакост вере, и да их све непристрасно по-