Otadžbina

У БОСНИ И У ХЕРЦЕГОВИНН

119

поднесе цару Франц-Јосифу . Они су тражили за мусломанску цркву Восне. која је и даље сматрала султана као калиФа. једног независног старешину са столицом у земљи. Истина, нису хтели шеик-ул-ислама него рејис-ел-улема, то јест председника улемама за Херцеговину и Босну, коме би било поверено да иоставља и надзирава судије шеријата. Овај цројекат аутономије, због тежња к независности, изражених, као што смо видели, од стране Бошњака. снрам турскога господарства, нема у себи ничега, што би нас могло изненадити. Па није се ни косио са начелима исламства. У свима мухамеданским државама владалац је и поглавар свештенства, по корановом начелу: „Покоравајте се Богу, покоравајте пророку, покоравајте своме владаоцу.» Ово важи и за туђинску власт, што видимо у Алгиру и у Индији, као што је некад било под Монголима: ма да су монголски канови били многобошци они су постављали муФтије и кадије. Аустро -угарска влада прими дакле врло повољно молбу босанских мусломана. Али како је онда имала да рачуна на необичне тешкоће које је стварало увођење нове организације у окупираним областнма, а нарочито како није познавала снособне особе. да заузму звање рејис-ел-улема, она је мислила да јој ваља за доцније да одложи тражену реформу. Ова жеља коју су изразили мусломани, беше гако укорењена у народу. да се опет појављнвала. Предата још један пут самоме цару, 1880, кад је послата у Беч депутација. она остаде оиет без ресултата, што ни мало не спречи да се појави опет. 1881, у једној молби, која је упућена на владу. Она беше остављена за 1882 годину. као што ћемо на скоро видети, да се коначно реши ово пптање. После мухамеданаца дође ред на источно-православне хришћане, у пролеће 1879. Они нису поднели велике нланове за реорганизацију, али су тражили важне унутрашње реФорме. Одлични православни грађани молили су за подизање школа и теолошких семпнарија, да мало ио мало образују учено и просвећено свештенство; за тим да се