Otadžbina

АНА КАРЕЊПНА

беше одиста чудно за што му то нисам казала чим је дошао. За што сам ја хтела да му кажем, па ипак нпсам учииила?" II у одговору на то иитање, пламени стид удари јој у образе. Она сада тек појми шта ју је уздржавало. Беше је стид. Положај, који јој синоћ изгледаше рашчишћен, данас јој изгледаше да је без излаза. Она се уплаши од срамоте, на коју дотле није ни помишљала. Чим би се упитала шта ће сад да ради шен муж, на њу наваљиваху најстрашније мисли. Чинило јој се, ето сад ће доћи управник добара да је истера из куће, и њена ће срамота бити саопштена целом свету. Питала се куда ће, ако је истерају из куће, и не налажаше никаквог одговора. Ако би помислила на Вронскога, чинило јој се да је он вшпе не воли, да она почиње да му постаје несносна, осећала је да му се она не може намегатп, и почињала је да га мрзи за то. Учини јој се да је оне речи, које је казала мужу, казала целом свегу, да за њих зна сваки, да их је свако чуо. Није могла да се реши да погледа у очи својим укућанима. Није смела да зовне ни собарацу, а камо ли да сиђе доле да види гувернанту и сина. Међутим собарица, која је одавно прислушкивала на вратима. уђе и незвана у собу. Ана је погледа у очи и уплашено поцрвене. Девојка се извини што је ушла. говорећи, да јој се учинило као да је госпођа зазвонила. Она беше донела хаљине и некакво писамце. У овоме Бетси је подсећаше, да ће данас пре подне доћи к њој Лиза Меркалова и бароница Шголцова са својим обожатељима Калушким и старцем Стремовим, на једну партију крокета. „Дођите да их видите као студију морала. Ја вас чекам". Ана дубоко уздахну када је ово прочитала. — Нишга, ништа не треба — рече за тим Аници, која премешташе стаклиће и четке на тоалетном столу. — Иди ти, ја ћу се одмах обући и сићи. Ништа, ништа не треба. —