Otadžbina

АИА КАРЕЊИПА

63

Аница изађе. али Ана се није облачила. него оста седећи како је и била с оклембешеном главом и рукама. задрхтавајући покашто целим телом. Она је непрекндно понављала „Боже мој, Боже мој!" Али ни <( Воже п ни кмој" немађаху сада за њу никаквог смисла. И ако Ана није никада сумњала у религију, у којој беше васпнтана. опет јој не падаше ни на ум да у овој евојој невољи тражи помоћ у религији. То јој изгледаше као да би тражила помоћ у Алексија Александровића. Она је знала да јој религија може само тако помоћи, ако би се одрекла онога, што сада беше једини смисао живота за њу. Њој не само што беше тешко, него се почела плашнти од тога за њу са свим новог душевног стања. Осећала је, да јој се у души све дуплира, као што уморне очи иокашто један иредмет виде у двоје ; покашто није знала ни чега се боји ни шта жели. Да ли се она боји тога што се догодило, или онога што ће се догодити, и шта она управо жели — није знала. «Ах, шта јарадим!" рече она себи, осетивши на један пут бол у обема странама главе. Кад је дошла к себи од тога бола, она виде да се обема рукама држи за косе Она скочи с постеље и стаде ходати. — Кава је готова. Мамзел и Сережа чекају — рече Аница, која опет уђе и нађе Ану у истом положају. — Сережа? Како је Сережа? — оживе она на један нут и сетивши се нрвп пут свога сина то јутро. — Чини ми се да је нешто скривио — одговори Аница смешећи се. — Ш га је скривио ? — Појео је једну брескву. Помисао на сина нзведе Ану из оног безизлазног положаја у коме се налазила. Она се сети своје материнске улоге, коју је од чести искрено, а од чести преторано играла, улоге матере, која само за сина живи н са радошћу осети да њој остаје још једно поље, које је са свн\1 независно од њених одношаја према мужу и