Otadžbina

64

АИА КАРЕЊ1ША

Вронскоме. То по.ће, та држава њена. то беше њен син. Нека је муж осрамоти и отера, нека Вронски охладни према њој и нека и дање живи својим независним животом (она са горчином номисли на то) —- она има свога сина, има циљ животу. И она ваља одмах да ради, што скорије да ради да осигура себн сина. да јој га не отму. Треба узети сина па отпутовати. Ето шта јој ваља сад радити. Њој треба да се смири, да се отргне из гога мучног положаја. Та мисао, да пма нешто одмах да уради због свога сина, утиша је. Она се сад брзо обукла и одлучним корацима сиђе у собу, где је по обичају очекиваше кафа п Сережа с гувернантом. Сережа стајаше, сав у бело обучен, код огледалског столића и сагнувшн главу и леђа, са озбпљношћу којом је личио на оца, бараташе нешто око цвећа, које беше донео у собу. Гувернанта изгледаше врло строго. Сережа викну (( А, мама!» и беше неодлучан: да лм да одмах отрчи да се поздравн с мамом, или да доврши венац. који је правио, па онда с њиме да јој ириђе. Гувернанта, после поздрава, стаде на широко и на дугачко причати кривицу Сережину, али је Ана није ни слушада, него је размишљала да ли да п њу поведе собом. «Не, нећу да јеузмем", одлучи она, «јаћу да пдем сама са сином." — Да, то је ружно што си ти урадио — рече Ана, ухвативши сина за раме, па га погледа не строгим, већ покорним погледом тако, да се малиша н обрадовао и збунио, па га после пољуби. — Оставите вп њега мени — рече за тим зачуђеној гувернанти и не пуштајући синовљу руку, седе за спремљени кавени сто. — Мама.... ја.... нисам.... поче он, старајући се да сазна шта га чека за ону клету брескву. — Сережа — рече она чим је гувернанта изишла из собе — то је ружно, ти то нећеш више радити, је л?.... Волиш ли ти мене ?. —