Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

65

Оиа је осећала да јој ое очи иуне сузама. (( 3ар ја могу да га не волим?" говорила је самој себи гледајући у његово лице које беше у исти мах и уплашено и радосно. «11 зар може бити да он буде заједно с оцем да мене казни ? Зар њему неће бити жао мене ?" И сузе јој се котрљаху низ образе. Да би их сакрила од детета она брзо устаде па изађе на терасу. После обилатих киша последњих дана беше ведро али хладно. И ако је сунце сијало кроз умивено лишће, опет ваздух беше хладан. Она се сва стресе. нешто од хладноће а иешто од унутрашњег ужаса који је на слободном ваздуху целу обузе. —■ — Иди, иди Маријети — рече она Сережи који беше за њом истрчао, па стаде ходатп по асури којом беше тераса застрта. „Ама зар ми они одиста неће опроетити, зар они неће појмити да све то није могло другаче да буде? в рече она у себи. Она стаде и гледајући како ветар иовија врхове дрвећа и њихово блиставо лишће, она појми да јој они неће опростити, да ће сви бити према њој тако исто немилостиви као и оно небо, као и оно зеленило. И она опет осети да јој се у души све удваја. «Не треба, не треба ништа мислити в рече она себи (( треба се спремати. Куда? Када? Кога повести собом? Да, у Москву, вечерњим влаком. Аница и Сережа и само најпотребније ствари. Али пре свега треба обојици писати." II она брзо уђе у кућу у свој кабинет, седе за сто и написа мужу. (( После онога што се догодило, ја не могу више остати у вашем дому. Ја одлазим и водим собом сина. Ја не знам законе, и према томе не знам с којим од родитеља треба по закону да остане син. Али ја га водим. еобом, јер без њега не могу живети. Будите великодушни,. оставите ми га. и ОТАЏБИНА КЊ. XXIX св. 113 5