Otadžbina

66 АНА КАРЕЊИНА Довде је писала брзо и природно, али апел на његову великодушност, коју она не признаваше у њему, и потреба некаквог дирљивог завршетка, зауставише је. «Ја не могу говорити о својој кривици и о своме кајању, јер....» И опет се заустави , не могући да нађе везу међу својим мислима. «Не в , рече у себи, «не треба ништа", и поцепавши писмо, написа друго, у коме не беше помена о великодушности, па га запечати. Друго писмо ваљало је написати Вронскоме. с ,Ја сам изјавила мужу", написа она, па сгаде и дуго није могла да настави. То беше тако грубо , тако нимало женски. „Па оида и шта би могла да му пишем?" рече она у себи. Опет јој румен стида обли образе, сетила се његове мирноће, и срџба, коју осети према њему, нагна је да исцепа започето писмо на комадиће. <( Не треба ништа и , рече најзад, склопи портФељ, оде на горњи спрат, рече гувернанти и нослузи да још данас путује у Москву. и одмах поче да пакује ствари. 16. По свима собама летњиковца беху се устумарали : слуге, лакеји, баштенски момци, износећи ствари. Ормани беху отворени; два пута се трчало у бакалницу за ужета и канап, по патосу разбацане старе новине. Два сандука, кесе и увезани иледови беху већ снесени у доње предсобље. Једна каруца и два извошчика стајаху већ пред кућом. Ана, у силном послу око спремања, беше заборавила на своју унутрашњу буру, и нунећи у своме кабинету своју путничку торбу, није ништа друго мислила, док јој Аница не обрати пажњу на зврјање некаквих каруца , која се зауставише пред кућом. Ана иогледа кроз прозор и ви^зе Алексијевог курира, који звони на капији. — Иди види шта је — рече она и са мирном спремношћу за све, седе у Фотељ и иоложи руке на колена.