Otadžbina

А.НА КАРЕНЛША

67

Лакеј донесе један подебео пакет адресован руком Алексија Александровића. — Курнру је заповеђено да чека на одговор — рече лакеј. —• Добро — рече она, и чим он изађе, дршћућим прстима отвори писмо. Пакет испружених и бандеролом везаних банака испада из љега. Она одвоји само писмо иа га поче читати с краја: «Ја сам наредио све што треба за сеобу; ја полажем много на то. да се ова моја молба испуни, прочита она. Она претрча у назад. прочита цело, па онда прочита још један пут. Кад је свршила читање и по други пут, беше јој хладно. Над љоме се беше срушила тако страшна несрећа, какву није очекивала. Она се то јутро кајала тпто је мужу изговорила оне речи и желела је само једно . да те речи нису никако казане. II ето то писмо признаваше да оне речи нису речене, даваше јој оно што је желела. Али сада јој то тшсмо изгледаше страшније од свега. што је могла замислити. «Праведан, праведан — проговори она. — Разуме се, он је свагда праведан, он је хришћанин. он је великодушан ! Да, ниски гадни човече! II то нико не може, и нико неће никада појмити, а ја не могу то тумачити. Цео свет за њега каже, да је религиозан, моралан, поштен и уман човек, али цео свет није видео, шта сам ја видела. Нико на свету не зна, како је тај човек осам година давио у мени све што је живо, како за осам година ни један пут није помислио да сам и ја жива жена, којој треба љубави. Нико не зна како ме је на сваком кораку вређао и увек остајао задовољан собом. Зар се ја нисам свима силама трудила да нађем оправдања за такав мој живот ? Зар се ја нисам трудила да га љубим, и кад сам се уверила да не могу мужа волети , зар нисам волела сина? Али дође време када сам морала разумети, да ја не могу дуже варати саму себе, да ја ниса-м крива што 5*