Otadžbina

96

ОПАСНА ПРОСИДБА

звонцад на чопорима звучала су кроз планине , а горе је неко певао. — да му није мати седела у соби, плакао би од нестрпл>ења. Дође и среда, а он још непрестано лежи; у четвртак запита се, хоће ли моћи устати до суботе, а у петак био је већ на ногама. Врло добро сећао се речи, које му је отац казао : «Ако идуће суботе утекнеш вуку Хусабију и његовом сину, нека девојка буде твоја«. Он погледаше опет и опет на Хусабијеву бачију. «Тамо ме само батине чекају», уздахнуо је Торе. На Хусаби - нланину водио је, као што рекох, само један пут. ну, вешт момак морао је знати начина да дође до горе, а да не иде правим путем. Кад би опловио шиљати гребен и искрцао се с оне стране брега, морао би ипак наћи начина, да се успне уза ту страну, и ако је тако стрма била, да би се с муком успела и коза, која се иначе не боји никакве стрмени. Дође и субота , а Торе се целога дана шеће ; сунце бацаше своје зраке и сва природа беше улепшана; по каткад чујаше озго глас песме, као да га мами. Кад се дан приближавао крају, Торе је седео пред вратима, а уза стрмени одсек, као дим, дизала се магла. Он погледа горе, тамо беше тихо; погледа за тим преко у Хусабијево двориште, па отисну чун од обале и отплови пут гребена. Свршивши дневне послове, Аслауга је седела горе на бачији. Мислила је о томе, како Торе данас неће моћи доћи, па ће место њега доћи многи други; с тога је одрешила пастирског пса, не рекавши никому куда ће. Седе за тим на једно место, одакле је пред собом могла видети долину; ади магла се дизаше и она не могаше гледати у долину. Све је подсећаше на њену судбину. Због тога се диже са свога места, и не мислећи ни на шта, седе на друго тако, да је могла видети море. Какво спокојство даваше јој овај поглед у даљну пучину!