Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

105

«Та ваљда је не могу просити да пође за мене само зато, што сеније могла удати за онога, за кога је она хтела?" Та је мисао чинила, да он према њој не само охладни. него да постане непријатељски расположен. (( Ја не бих могао говорити с њоме без горког прекора, а она би онда морала само још више да мрзи на мене, што би у осталом право и било. Па онда, како могу ја сад, после онога што ми је казала Дарја Александровна, ићи к њима? Могу ли се ја учинити да не знам шта ми је казала ? И лепо ти ја дођем да јој великодушно опростим! Помиловање! Ја у роли онога, који њој прлшта и који је удостојава своје љубави. Ама зашто ми је Дарја Александровна оно рекла? Да се нешто случајно видимо. можда би све дошло само собом, али ја сам да идем сад, не може бити, немогућно !" Дарја Александровна на једанпут пише му цедуљу. молећи га за једно женско седло за Катицу. „Рекоше ми — ппше му она — да у вас има и женско седло. Надам се, да ћете га сами донети." Е, то се већ није могло издржати. Кчко може оиакс наметна и деликатна жена тако да понижава своју сестру? Он наииса десет одговора и поцепа свих десет. Најзад посла седло без икаквог писма. А и шта да јој нише? Да ће доћи —- а овамо не може ићи. Да не може доћи што има иосла и што мора на пут — то је још горе. Он дакле посла седло без писма, с уверењем, да је урадио нешго стидно, и сутрадан одмах предаде цео свој домазлук надзорнику, па оде у један удаљени срез, своме пријатељу Свијашком, који га је ту скоро звао у лов. Он му је давно био обећао доћи, и сад се корпстио тим позивом, да побегне и од Шчербацких и од своје иривреде, да побегне у лов, који му је био утеха у свима његовим жалостима. 26. Својашки беше старешина (вођ) племства у своме срезу. Он беше за пет година старији од Љовина и давно