Otadžbina

106

АНА КЛРЕЊИНА

ожењен. У његовој кући живела је и некаква његова рођака, која беше за Љовина врло симпатична девојка. Љовин је знао, да би Свијашки и његова жена Вог зна како волели да ту девојку удаду за њега. Он је то знао на сигурно, као што зна и сваки други „момак за женидбу", али је тако исто добро знао, да, баш и кад не би волео Кату Шчербацкову, опет не би могао узети ту девојку за жену, као што не може одлетети на небо. И то знање кварило му је задовол>ство, које се надао да ће имати код Свијашкога Кад је добио писмо, у коме га Свијашки зове у лов, Љовин је одмах на то помислио, али је нашао, да ако Свијашки има такву намеру, она није ничим основана, и он одлучи, да ипак оде. Осем тога, у дубини душе, он је желео, да самога себе стави на пробу поред те симпатичне девојке, која би му иначе са свим била прилика. А после, домаћи живот у Свијашких беше врло пријатан, сам пак домаћин, беше најбољи тип привредника, који је за Љовина био ванредно занимљив. Свијашки беше један од оних, за Љовина, чудних људи, који врло логично мисле , и ако им суђсње није самостално, чији живот иде ванредно одређеним, утврђеним правцем, готово увек иротивуположеним њиховим мислима. Свијашки беше човек врло либералан Он је нрезирао гглемство, и сматрао је његову већину као приврженике старога система, по коме су сељаци били робље племства, само што нема куражи, да то јавно призна. Русију је сматрао као земљу, која је сасвим пропала, од прилике као Турска, руску владу држао је за тако рђаву, да не заслужује ни озбиљне критике — и при свем том, и у пркос таквога свога мишљења, он беше у служби те владе, беше примеран вођ племства, и кад год је куда путовао, носио је чиновничку качкету са црвеним портом и кокардом. Он је говорио, да је прави људски живот могућан само у иностранству, али је живео у Русији, где је управљао усавршеном привредом,