Otadžbina

А.НА КАРЕЊИНА

107

распитивао је за све и знао је све што се ради у Русији. Он је рускога сељака сматрао као некакав прелаз од мајмуна човеку, али опет зато на среским изборима он се најрадије с њима руковао и најрадије слушао њихова мишљења. Он није имао скоро никакве религије, али се опет много старао са побољшање свештеничког стања, и Бог зна како се заузимао, само да црква буде у његовом селу. У женском „питању" он беше на страни најпретеранијих приврженика потпуне слободе за женскиње, нарочито женскога „права на рад"; али је са женом живео тако, да она не само није ништа радила, него није ни могла радити ништа друго, осем старања, да се са својим мужем што лепше и веселије проведе. Да Љовин није имао особину, да све људе објашњава себи са најбоље стране, карактер Свијашког не би за њ био никаква загонетка. Он би просто рекао: «то је глупак или рђа в и све би било јасно. Али он није могао рећи глуаак, јер Свијашки, без икакве сумње, беше не само паметан, него и високообразован човек, који се, при свем том, необично просто понашао. Не беше предмета, који он није скроз знао, али он је то знање показивао само кад га на то приморају. Још мање је могао рећи, да је рђа, јер Свијашки беше одиста поштен, добар, мудар човек, који је увек весело и ревносио радио свој посао, чији се рад у целој околини високо ценно, и који свесно никада ништа ружно не би могао учинити. Љовин се мучио, да појми тога човека и није могао да га појми. Он и његов живот оста за Љовина жива загонетка. Како беху добри другови, то је Љовин себи допуштао, да Формално узме на испит Свијзпжог не би ли се докопао његовог основног погледа на живот, али свагда узалуд. Кад год је Љовин покушао, да продре даље од оних соба у души Свијашковој, које беху за сваког о%ворене, он је опажао, да се Свијашки збуни; у његовом погледу могао се видети неки страх, као да се бојао да