Otadžbina

1 08 ЛНА КАРЕЊИНА га Љовин не појми — и он је увек окретао разговор у веселу шалу. Сада, после разочарења, која је нашао у својој привреди, Љовину беше нарочито нријатно да оде Свијашкоме. И не гледајући на то, што му је увек пријатно било видети та два срећна голуба у њиховом добро уређеном гнезду, како срећно и весело живе, задовољни собом и свима, Љовин је хтео сада, када беше толико незадовољан својим животом, да се дочепа Свијашкове тајне, која даје толико ведрине, одређености и веселости његовом животу. Осем тога, Љовин је знао, да ће у Свијашкога наћи његових комшија, великих иривредника, па му, нарочито сада, беше врло занимљиво, да се поразговара с њима о летини, о радницима итд. «То све — размишљаше Љовин — можда није било важно док је у нас сељак био роб, можда није важно ни у Инглеској, где су сви одношаји и услови тачно одређени. Али у нас, сада, када се све тумбе преврнуло, када ваља видети како ће се нови одношаји уредити, то је најважнчје питање у Русији". Сам лов испао је горе, него што је Љзвин очекивао. Он није уловио скоро ништа друго, до добар апетит, добро расположење и умну ведрину као и увек после телеснег напрезања. У вече, када су служили чај, на коме беху и два суседа Свијашкова, поче разговор, који је Љовин очекивао. Љовин је седео поред домаћице крај стола за чај и морао је да разговара с њоме и са њеном рођаком, која је седела спрам њега. Домаћица бегне висока жена, плавуша, са белим пуначким образима, пуним осмеха. Љовин покуша, да преко ње разреши загонегку, коју му задаваше њен муж, али он се у својим мислима није могао слободно да креће. Осећао се мучно с тога, шго је спрам њега седела она девојка у нарочитој, због њега обученој хаљини, на којој беше изрезан некакав трапез баш на њении белим грудима. Тај четвртасти