Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

109

изрез, и ако груди беху беле, или можда баш због тога, што беху тако беле. беше одузео Љовину сваку слободу мишљења. Беше уобразио, да је хаљина због њега тако изрезана, да он нема права гледати у тај трапез, на ипак је све тамо гледао са пуном свешћу, да је за то крив. Љовину је изгледало као да он некога вара, као да му ваља дати извесна објашњења, али му беше јасно, да о томе не сме говорити, и зато је сваки час поцрвенео, беше немиран и збуњен. То незгодно осећање беше овладало и лепом рођаком. Али домаћица као да све то није опажзла, напротив, непрекидно се старала, да своју рођаку увуче у разговор. — Ви велите — настави домаћица започети разговор — као да мога мужа не интересује ништа што је руско. Напротив, ма колико да ја весео у иностранству, нијо тако срећан као овде. Овде се тек осећа у својој СФери. Овде он има тако много посла, овде га све интересује. Ах, ви нисте били у нашој школи ? — Видео сам кућу, у којој је... — Да, то је Настино дело — рече она, показавши рођаку. — Ви сами предајете ? — упита је Љовин, старајући се, да не гледа у оно изрезано место, али осећајући, да ће га морати видети ма куда погледао на њену страну. — Да, ја сам предавала, па и сада предајем, али ми имамо прекрасну учитељку. Завели смо и гимнастику. — Не, благодарим, не могу више чаја — рече Љовин, и знајући, да ће учинити нешто врло неучтиво, ипак није могао даље да издржи тај разговор, па понрвепевши до иза ушију устаде — Чујем тамо врло занимљив разговор — додаде и приђе другом крају стола, где је седео домаћин са своја два суседа, Свијашки је седео побочно окренут столу. Једном руком врти чашу на столу, а другом скупља своју браду, доноси је до носа, као да је помирише, па је опет спушта. Сјајне црне очи своје беше