Otadžbina

књижевност

121

не само не бити од користи Србији и Српству, но им бити од велике штете. Станимо, разаберимо се и освестимо се. Наш „нолитички" буквар нека од сад не буде нише слепо јурење наиред, но станак и рад на једном месту и на једном великом делу, на опорављању и унаиређењу нашег материјалног стања унутра. на узднзању нашег моралног угледа с иоља. То је наук историје свеколиког човечанства — то је јасна и проста поука најпростијег брђанина. Користимо се њоме на нашу општу срећу. * * * Књига Р. Стојаковића подељена је у осам глава. Пред овима долази приступ, а на крају закључак. То је као што видите радник који ради по утврђеном плану. Само такви радници и доприносе општем стожеру заједиичког бољитка. Озбиљност рада и самопоуздање, које сс само, нарочито овде, може похвалити, провирује и из следећих пишчевих речи, које он упућује својим критичарима. „Очекујемо, вели он, да објективна критика укаже на мане, којчх, поред све наше пажње, лако може бити у овом послу, те да други пут не упадамо у исте погрешке. Критичаре молимо, да буду немилостиви, ако су нам нрави пријатељи. Нека нам отворено и искрено кажу: јесмо ли или нисмо за овај посао ? Па ако јесмо, онда да продужимо и даље; ако иак иисмо, онда да се оканемо узалудне муке, — да одемо на другу страну, где ћемо бити кориснији. Позиато је, да лоши мајстори само сметају, те и они добри не могу да протуре своје производе". То вам говори прави радник. Тако говоре сви озбиљни научни радници. Ми нисмо непогрешни; више очпју више и виде, а наука корача гигантским корацима напред. — она је данас много већи и много замршенији лавиринат од оног старог, митолошког. Њена су ноља непрегледна, њена дубина неизмерна, њена висина недостижна. Само код нас писци држе, да су нашли камен мудрости, и да је неопростив грех говорити о стварима,