Otadžbina

122

књижевиосг

на говор о којима они држе да имају патенат. а нарочито гледати на њих сопственим, а не њиховим, очима. То се не може иребацити нашем писцу. — Тап!; гшеих роиг кп! У књизи од десет штампаних табака наш писац се у осам глава бави: постанком друштва и државе ^1, стр. 6—16), цивилизацијом код старих народа (II. 17—301 и развитком нових народа (III. 31 — 43), затим прелази на економски живот сувременог друштва (IV. 40—-69), на просвету и морал у данашњем друштву (V. 69—88) и на политички живот сувремених народа (VI. 89—111), да у последње две главе говори о вероватној будућности у опште (VII. 111 —125) и Србије и Српства на по се (VIII. 125—163). — Читалац ће на први поглед помислитн, да је ово и сувише велики материјал за овако мали простор. То је у први мах била и наша зебња, чак и пошто смо у пристуну видели, да је писац хтео да износи „само најкрупнија Факта, само оно, што чини суштину" и «само оно. што је сваком грађанину на првом месту нужно да зна в . И нама је мило, што у пишчевом интересу можемо признати (та то је и онако ретка радост), да је наша зебња била неоснована. Она је у главном и дошла отуда, што смо ми били смели с ума, да је наш писац педагог. и да је према томе његов нрви позив и његова прва вештина, да велике ствари иредстави јасно и разговетно и то што с мање речи, у што простијој и једнообразнијој Форми. За нашег писца је овај посао био тим лакши, што он своју књигу није писао за децу, мо за зреле људе, код којих су сви друштвени и политички појмови у главном већ развијени. И ми јамчимо, да му нико од читалаца неће моћи пребацити, да је нејасан. Нас и наших читалаца се тиче у главноме последњи део књиге, Али нам дужност критичарска налаже, — а то захтева од нас и сам гшсац — да свратимо ггажњу. и ако са свим мимогред, и на неке појединости из ранијих делова, које ма чим то заслужују. Да почнемо одмах.