Otadžbina

124

КПИЖЕВНОСТ

готовошћу узели тако рећи за готово сви његови последници. 3. Не може се еп 5 1ос тврдитн, ни да је « иогллвита: разлика изм( ђу племена и државе у томе, шго у племену владају обичаји, који су од векова утврђени.... Међу тим у држави је све уређено законима" (стр. 16). И кад не би писац овде имао у виду нрвобитну државу, ово би ипак било погрешно. За њу се пак горње тврђење нипошто не може узети. И у самој првобитној држави владају обичајпп закоии одн. обичајно право још кроз читаве векове. И у њој владалац још за дуго времена седи под каквим столетним грмом, да по „сгарим законима и обичајима. " суди у друштву властеле својим поданицима. Треба ли да напомињемо, да још и дан данашњи обичаји регулишу и у самим најнапреднијим земљама многе одношаје, које би но њиховој битности и природи требали одавно да регулишу закони. — На сваки начин обичајни и писани закони се могу узети као обележја племенског с једне и државиог живота с друге стране, али се то не може узети категорично и апсолутно, као што је то учинио наш писац. Ово обележје претеже и важи само у друштву с другима; само по себи оно није • довољно, да обележи жељену границу. 4. Прелазимо преко целе друге и треће главе, које читаоци с коришћу могу читати. Из завршетка последње ваднмо следеће редове: «Да, вели писац ^сгр. 42), кад се у опште говори, прогрес је резултат развитка (боље развијања). Али у појединостима људи су много пута греши.ш ; много пута су место напретка постизавали назадак. И тек после многих и тешких погрешака човештво на послетку наилази на прави пут. Тако је увек до сад било, па није чудо, ако се то и данас деси. Али ако и не постигнемо успех услед тога, што нисмо погодили ирави пут, не треба да клонемо и малакшемо.... Ако данас погрешимо, сутра или прекосутра морамо наићи на прави пут прогреса. Да, морамо, јер напредак је у људ-