Otadžbina

књижевнс ст

125

ском друштву неминован, онако исто као што кугла. коју одгурнете са врх брега, мора да се скотрља до дна брега«. — Ово је све лепо, само да ова лепа стилистнка не одведе у нехат и у Фатализам. Јер кад ће прогрсса бити те бити, радили ми овако или онако, онда зашто да га не пустимо да сам дође? Нашто да ми ломимо око њега вратове? Мислите, молим еас, да иишете у главном за читаоце код којих је пета страна исто онако еванђеље као и четврта, па ма ви у петој побијали оно, што сте на четвртој рекли. Ви пишете грађански букаа.р. У следећој се глави писац бави економским и социјалним теоријама. Његово је излагање просто и јасно, врло разумљиво. Читалац већ зна његово теориско убеђење. Али су и за нашег писца теорија и практика две различне ствари. „Треба бити на чисто с теориским истинама, вели он, треба имати једно одређено гледиште, према коме ће се оцењивати поједини појави сувременог живота. Али кад се иређе на ирактику, на, решавање државних иитања,, онда се ире свега мора рачунати с факгима, какви доиста. и јесу, морају се узети у обзир све арилике овог а живот а што данас иостоји". — Ми све ов^ потписујемо, и ја ов<> последње подвлачим. * * * Најважнпји део књиге је последња јој глава, која носи наслов „Србија и Српство". Како ће и нашег читаоца она без икакве сумње највећма занимати, то ћемо се ми на њој мало више и задржати. Ићи ћемо редом, који је и у књизи. После кратког увода у ову главу, гхисац баца, „поглед на нашу народну прошлост", па онда прелази на „данашње стање српског народа", чију скицу завршује следећим речима (стр. 133):.... „Свуда. где се год окренемо видимо само црне слике. У свима крајевима оггадамо материјално и културно у опште, губимо основицу за самосталност једне народности. Стењемо под притиском две стране државе. под притиском турским и