Otadžbina

књижевност

129

вање и усавршаваље карактера од колевке па до гроба, иодржавајући и подстичући све нлемените особине код појединаца и искорењујући све оно , што би ишло на штету нашег општег и заједничког задатка. Не треба ли да то свештеници чине у много већој мери, но ико други, и није ли то њима лакше радити но ма ком другом? Не гхочињу ли се њихови одношаји с децом још од колевке, много нре, но што ова дођу још у школу ? — Да алн да свештеници утичу благотворно на развијање карактера код нас. неопходно је потребно, да они најпре правилно и добро схвате свој положај и свој позив, па да буду сами карактери. Само као такви они благотворно могу утицати и на друге. Сви грађани у оггште, а учитс.би и свештеници на првом месту. треба дакле да су скроз и скроз прожмани појмом о дужности, и да имају толмко моралне јачине и толико карактера . да им увек п у свим приликама одговори. Ово је тачка, на коју, по нашем нахођењу, наш писац није обратио довољно пажње, и ако је. по нашем мишљењу то требао да учини, и то тим пре. што је то, тако рећи, до јуче био његов посао, и што је то и данас иосао свих оних, који су сигурно по највише и читали његову књигу. Без истицања ове тачке, његово је излагање не само непотпуно, него и штетно. Истина је, да је имовна независност први услов за политичку независност, за карактер. Али рећи само то, значи толико исто, колико и рећи: ми те имовне независности немамо. нрема томе не можемо имати ни политички независних људи. Ег§о, пређимо преко тога. бсћ\\ т ашт с1гпђег! То мсђу тим, није доста, нити сме бити доста. Из питања: шта данас да радимо ? ми без коментара исписујемо следеће: «Главни ослонац мора и треба да нам буде: у се и у своје кљусе. Две српске самосталне државе, краљевина Србија и Црна Гора, треба да се споразуму (ах. зар и то треба препоручивати 1 !) и згодном приликом заједиички да изврше овај посао : заузеће Старе ОТАЏБ11НА КЊ. XXX св. 117 9