Otadžbina

134

КЊИЖЕВНОСТ

сла као брат и сестра, па се боји «да се неће слагати, кад се узму". У ствари, она је друкчије смислила са Шефиком. Халил-бег, некад угледан и богат човек. сад је сиромашан (< пензионар", а дугује 500 «кеса п неком умрлом сараФу, па сад наследници хоће да га потрзају по суду. да се наплате. Та би невоља мимоишла породицу, само кад би се ШеФика склонила да пође за неког остарог пашу, који је готов да искупи меницу. ШеФика се бори. али у њојзи, најзад надвлађују осећаји детин>ске дужности, и она хоће да — заборави Ату. Сирота дете! Да би испила горки путир до дна, долази Ата из школе у невреме, само да јој јави, како је сјајно положио свој последњи испит, и какав му леп положај учитељи стављају у изглед. За рањено ШеФикино срце ово је и сувише ; она га нреклиње д\ не долази више до првог, (док је не удаду), и знајући, да је ово последњи састанак, нуди му лице , да га љуби где хоће, само да одлази. За овакве ударе јадно дете није дорасло. ШеФика је више хтела, но што је могла. Њезина нежна грађа подлеже, и ми у 3-ем чину видимо лекара крај њезине постеље. Несрећна ксушица". за кратко време довршила је своје растројно дело ШеФика осећа да је на умору, али јој две ствари олакшавају последње тренутке : прва је. што је паша откупио „сенет", и њене родитеље ослободио беде и невоље ; друга је. што је мајка одржала реч и оставила Ата-бега у незнању, шта се догађа са ШеФиком, а сад јој обећава, да ће га омањивати о стању њезином док не — сврши. ШеФика осећа, да не би могла гледати његова лика, а да не пресвисне. 0 тој нежној бризи мајке према своме детету, и љубавнице према своме љубимцу, Халил-бег не зна ништа, те рупи с Ата-бегом у собу болесне девојке. Ту нам се сад приказује веома дирљива појава: Девојка, испрва до крајности потресена, долази к себи, и прва јој мисао иде