Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

135

иа то. да скине сумњу са душе својега љубавника, да је он узрок смрти њезине. У очима другога. можда би то било вероватно, али је Ата-бег завирио до у дно девојчине душе . и знајући од оца, да је на силу верена, — што у Турака толико значи, као удата — с пашом, он је начисто, да је девојче: «за мном обољело". У пркос њезином уверавању, да је то «тако суђено било", он узимље отрова и умире један часак пре своје љубавце. Овај учин враћа ШеФику на умору њеним првашњим осећајима; она заборавља, да је туђа вереница и радује се аастанку са својим љубавником — тамо, «где их лаша неће моћи да раздвоји". Она умире блажена, што ће с оним, за кога ју је Бог створио, од сад да живи у (( младинској соби", што им је он сам опремио тамо горе Споредна су лица лечник и ШериФе-ханума. коју је писац уплео у дело само зато, да лечник не би морао родигељима да наговести скорашњу смрт девојчину, — и Табедна робиња. * * * Ко би се, почев да чита ову књижицу, досетио, да ће у њојзи да се нађе у сред Цариграда очи у очи с Ромеом и Јулијом? И одиста, кад овлаш погледамо на дело, склони смо да га узмемо као парафразу чувене трагедије Шекспирове; да га огласимо као један од оних многих варијаната те трагедије , којима се наш млади Нушић, у својим «Листићима", умео тако складно да иаомеје. Овде, као тамо, ставља се љубавиицима несавладљива препрека да се уједине; овде, као тамо, узима се отров, да се раскрсти за навек са животом; овде, као тамо, умире љубавник чело ногу своје љубавнице; овде, као тамо, мотив је свему томе на силу удаја. Све је то гако. Па ипак, кад бисмо завирили дубље у драматски снлет ове «османлијске в драме , нашли бисмо у њојзи неке разлике, које нису тако малене, да не би вредно било прозборити о њима.