Otadžbina

136

КЊЦЖЕВНОСГ

Пуштајући се у набрајања тих разлика, не бисмо желели да пођемо тако далеко, како би се могло мислити, да хоћемо „Сироту дијете» да ставимо упоредо уметнитничкој творевини, у којој Шекспир глориФикује уједно и младалачку љубав и супружанску верност. Не, то нећемо! Такву глориФикацију још нико није насликао ни донде, ни од тада. Што нас овде интересује, то је: да ли је писцу ове трагедије била позната Шекспирова драма, и је ли му ова служила за образац ? П Р е свега, ваља нам напоменути. да није ласно из сличности предмета извести на подражавање. У светској књижевности има више примера, да су дела посве слична по облику или садржини, стварана потпуно неодвисно једно од другога. Да наведемо само један такав пример из наше књижевности. иЖетва" Сундечићзва је по обради посве слична Шилеровом „Звону®. Ову чувену немачку иојему није читао песник „Жетве". просто зато, што не зна ни три речи из немачког језика, а о преводу њезином, 1 није, као што ме увераваше на част, ништа знао у оном куту српскога света. И у истини, које чудо ако се оба несника нађу на истом путу, са кога ће један да сврне у звоноливнпцу, а други на њиву, и ту да сплету диван венац друштвене слоге и узајамности ? У толико лакше може се у драми наићи на једап исти терен. Драма свака, није ништа друго, до један збир рада; сваки рад потиче из осећаја; осећаји човечији пак свуда су идентични: радост је радост, туга је туга. она иста у свима народима и верама; само су појаве тога рада у неколико различите, према душевно-нравној индивидуалности радних лица. — а кад је о драми говор — и према индивидуалности пишчевој, чијим сутецајем тај рад добија чулна израза. У начину, како се појављује тај рад, наћи ћемо мерило за оцену ппшчеве самостаиности. Бурна прирола Талијана Ромеа поводи се за својим осећајима исто тако, као што чини и бурна 1 Ако се пе варам Павишевићевом.