Otadžbina

кн .ижЕвност

137

природа Османлије Ата-бега; оба, видев се на распутици између „бити и не бити м , не премишљају дуго, него делају. Али ((Латинин" Ромео не дела као Мухамеданац Атабег. Онај је у очајању, што му је смрт отргла «жену'\ гледа на ту смрт као на душманку, ироклиње тога «црног вођа и , и предаје му свој „трошни брод», да га с бурног мора навезе на стрмни крај, «ма гдв се ок разбио!" Овај, нанротив, с неким спокојством гледа ШеФику како мре, па, узев отрова. умире сам спокојно, јер он у смрти види пријатељицу, која ће да му омогући заједнички живот с љубавцом тамо, где људи не могу да му то спрече. Ромео хоће да остане с Јулијом у гробници и да труне; Ата-бег хоће са ШеФиком да иде из гробнице у бољи свет, где ће да се веселе и уживају. Пут је Ромеов мрачан, с тога, што му је туга и сумња помрачила душу; Атина душа светли на путу кроз мрак, и он види на крају пута вечну светлост, чија је сам једна искрица, и где ће од сад пребивати с тога, што се светска правда у тами земаљској окомила на њ. Није никоје чудо, што се катастроФа у мухамеданској драми много тишије развија, но у хришћанској, али у томе баш и лежи битна разлика ових двају тако сличних дела, а из те разлике баш допуштено је извести, да „Сирота дијете" није параФраза „Ромеа и Јулије". Могао бих уочити своме читаоцу још и друге разлике, које иотврђују ову моју претпоставку, али ја не могу даље поћи, с тога, што бих прешао оквир критике на овоме месту, и што — рекох већ — не мислим пуштати се у пространо поређење једне скромне трагедије Кемалине с огромном творевином Шекспировом. Али не могу, а да не поменем једну појаву, у којој се естетички живаљ у скромној мухамеданској творевини истиче поврх гворевине хришћанске. Ромео умире што мисли да је Јулија мртва, па му се без ње не живи; Ата-бег, напротпв. умире, што хоће да га ШеФика преживи, те да јој мисао на састанак тамо горе олакша и заслади по-