Otadžbina

138

књижевиост

следње тренутке живота. Ромео се теши Шекспировим речима : «Шта пута људи већ у руци смрти Развеселе се" — а Ата-бег вергЈЈе у њих и слази у гроб с осмејком. Није од малена значаја у Кемалином делу ни то, што се женско истиче у драми за јунака, и ако на крају гине љубавник трагичном смрћу. По нашем мњењу то је посве оправдано, јер је основано драмским законима. Шефика тиме, што хоће на силу да угуши своју љубав, ступа у борбу против надчовечне силе, и , наравно, подлеже у њојзи, те тиме постаје трагичан јунак. Она је, уз то, покретач свега рада у драми: њезпном иницијативом долази се до тога. да се разбистре односи између ње и момка; да јој овај призна своју љубав и да је, зарад сличности осећаја увери, како се ова распирила и у њојзи. Осим тога њезина је воља од пресудног значаја и на материн рад у драми, а основица те воље лежи у љубави према родитељима, које она види на прагу пропасти. Што јој мати црта ту пропаст црње, но што је у ствари; што преви^а да би ова могла бити отклоњена и уз нрипомоћ љубавника њезине кћери, који ће за мало да заузме одличан положај у друштву; најзад, што она у дну душе крије своју ташту жељу, да види своје дете у сјајном харему пашином, мислећи, да се свака рана вида, и да ће кћи јој у изобиљу заборавити на свога љубавника — зато је она на крају дела осетила читаву тежину казне, гледећи како јој гине јединица пре, но што је добила времена да вида своје ране. Чиме се ово малено делце понајвише истиче. то је: етички дах, што веје кроза њ, и он све то више дира читаоца, што се појављује у простијем, или боље рећи, у природнијем облику. Љубав младенаца толико је силна, колико је безазлена; односи између деце и родитеља тако су срдачни, да нам се чини, као да долазе из другога. бољег свега, јер се тако ретко сретамо с њима у модер-