Otadžbina

44

ПОЗОРШИТЕ

нема гиазбених средсгава, зато, што се тај парт креће у далеко нижим гласовима , но што су његови. С тога се није чудити, што му је у дуету на крају глас био угушен то далеко јачим тенором, то оркестром. Далеко од тога : да то замеримо г. П., ми смо му, наггротив, захвални, што се «жртвовао» тога вечера, да омогући нама усладу г. Дескашевове песме, а позоришној каси лс-па * прихода. Али ни с његовом маском не могасмо да се'сложимо. Истина, да се у „Фаусту" МеФисто појављује као «каваљер", који ће чак да задобије, и ако мало остаро, женско срце, али ипак он треба на своме лицу да носи обележје онога, што је, на ма га и не било на нози. То обележје видесмо свакад нијансирано , то у коси, то у обрвама, то у шиљастој бради, то у кукастом носу, али свугде у црној боји. — Право да речемо , тако чисто човечнога МеФиста, тако лепа, плава «ђавола" још нисмо видели. Истина, велики певци не полажу много на маску, али то бива, где је ова од споредног значаја : где је она обележје старости или карактера, ту се морају и они погнути пред законом природе, и кад старац Фауст мора да буде «бео као овца", МеФисто ваља бар у неколико да буде црн као „ђаво". У толико нам је милије, што можемо похвалити наше хорове у том чину. У њима се опажа, и у мушком и у женском, лепи добар глазбени материјал и музикална дисциплина. По њима могли бисмо кад би само било добре Маргерите, слушати целога „Фауста". Коровођи нашег позоришта то служи на част, а нама на велико задовољство. /■