Otadžbina

160

КЦ.1ГЖЕШ1Е БЕЛЕШКЕ

Завршујемо овај кратки извештај, обраћајућп особито лажњу стручњака на ове одељке: „ирационални и уображени корешг (У1 део)" и „догарнтмовање (VIII део)". Сматрамо за пријатну дужност, да обе књнге најтопллје иреноручимо: њима ће се моћп користити не само ученицн, као добрим уџбениднма, него и наставници, као врло згодним ручним књигама за сво.ја нредавања. Х-у. * Н. Д. (Дурнов): Државе и народи балканског полуострва. Цревод с руског. Издање Академ. нев. друштва „Обилић". Београд. Превод овога дела свакако нам није на одмет, и ако се у њему више заступају интереси грчки, него ли срнски. Али без свакс сумње у књизи, коју издаје један део наше великошколске омладине, не треба да има онолпко штампарских, а не сме да пма онолнко језичних погрешака, колнко нх налазимо у овом делу. Кад се томе дода још и то, да је сти.1 рогобатан, онда се рекло све, што се има рећи о ово' књнзи. В. * Песме против тираније назвао је г. Драгиша Станојеви% један збир песама (Београд 1891), што их је Впктор Иго спевао у прогонству за другога дарства у Франдуској. Преводнлад је, као што вели сам у предговору своје књиге „неке песме слободно нревео", неке нрерадио и изменио. И да није то рекао, п да не познајемо Хигове нојеме, ми бисмо опазили да није све у песмама Др. С. потекло из Хнговог иера, јер се многи умеци у тим преводима односе на наше прнлпке и наша лида. Не не мислимо да ,је срећна мнсао била дотериватн Хигове мисли и осећаје према нашим приликама, баш зато, што Хиго (сам преводилац то вели) „није нисао за Французе но за човечанство", у које, наравно, ваља н нас убројати. Алн наше није да се овде пуштамо у нагађања о узроцима такве измене н нрераде Хигових песама, нити да истражујемо узроке са којих је наш стари политички писац — проиевао. Наше је само да одреднмо његовнм несмама вредност, а томе се овде радо одужујемо, увршћујући ову књижицу у бол.с несничкс радове наше. Г. С. ни.је преводио те песме: он их је осећао и певао с Хигом упоредо. Неке од ових песама жнво нас подсећају на Змајеве иреводе Арања и Тенисона, са чиста метричка облика њихова, са лепоте слика и мекоте звука, да и не помињемо богаство речи н иравилност језика, којпм се је г. С. свакад одлпковао и у прозајичним списима својим. У усломеии на те и толике радове, који су, будући иолитичкосоцијалне и полемичке садржине већнном бнли од нролазног утецаја, чисто нам ,је жао, што г. С. није пустио место себе музу његову да