Otadžbina

170

МАЛА ПОГРЕШКА

Једини је спас била милост. Кад је месни командант, који је много цењен због свога положаја и вештине у понашању и своје личности (за њиме је једна стара госпа узвикнула са пуно истинтинске чежње: <( Ах, гледајте га, молим вас, викнула је, гледајте га, како је и личност и персона"). Кад је он призвао оФицнра, коме је хтео поверити извршење целе ствари. употребио је сву старешинску вештину да му да на знање. како тачно треба да врши своју заповест.... Прво му је рекао о тешком положају земл>е.... о некпм туђим интересима.... и још о нечему, што г. оФицир није могао никако да разуме. Командант је био читавом главом впши од ОФИцира и с те висине. не превијајући врат, он је својим пуним и крупним гласом говорио тако, да је готово после сваке речи застајкивао, сваку другу наглашлвао. Толику важност и озбиљност није ни сам разумео. — Господине капетану.... вп знате.... да.... свака земл.а.... ма колико она била јака, разумем с поља јака... њу ће њен рођен црв да из-гри-зе! (реч изгризе је особито нагласио, при чему је капеган климнуо главом).... Ми.... који познајемо све бо.ве око нас, од оних.... који нас познају капетаи диже веђе и помнсли: «гле, гле").... наша је дужност да то спре-чи-мо!.... Сасвим!.... Не иита се овде. каква је погрешка.... То је најмање важно.... Него је л' потребно —■ а то јесте — дати пример.... Ето то је г. капетаие, што сам ја.... ја лично на себе узео.... Осим тога мора се водитн и обзнра према свету.... ја сам о свему размислио.,.. и за то ће бити моја брига.... Ви ћете само вршитп заповест онако.... како сте је добп.ш (на заповести су подвучене речи седам и по часова и без одлагања), а остало је моје. Кад је капетан изишао од команданта, он је дубоко брижан и сетан гунђао. «Ех, само да мене није одредно.... ја ћу моћи.... ја морам, ал' опет, опет, само да ја нпсам, или бар да он нијеР