Otadžbina

МА.1А ПОГРЕШКЛ

171

У очн тога дана. од по ноћн. на прљавој пртинн од начелства до поште носила се једиа мала гомила од њих четворо и са хитњом. која нигде није могла стићи, мењали су место часом до начелства, па до поште.... враћали се опет.... газилн су <нег без потребе.... шапутали ил' се гласио дозивалн. То је бнла газдарнца Цана, жена Маркова, његов некп кум п кума п калФа Сава, тупаво момче. што је у срећнпм данима чувало газда Маркову магазу...' Цана. сва подбула од плача и иеспавања и са изглачалим лицем од мраза, била је као какав незванн вођа осталима.... Давала је заповестн, које није нико вршно. просто зато што се нису могле нзвршитн. Од час до час је тупо зајецала.... сузе су се само преливале по очима молила је поштанског момка, обећавала му све.... )!Ола магазе.... све имање.... — Само потрчи!... II вичи: ево је, стигла је.... и вичи: депеша.... мнлост! Реци да не за<пе онн тамо, а она ће доћи.... мора доћн! После је скупа са осталима улазила у начелство до „каменнх стубова," дал>с их нису пушталн.... Питала је пандуре да л' је „горе" стигла мнлост... Шта радп он?.... Је ,1н ручао?.... -Је л заспао?.... У два три ма, кад срце није ни за часак откуцавало, да би му један удар био као други, спопала бп је малакеалост н тада је као претучена тица падала својима на руке.... Само кад у тој загушеној души избије час обичне свести, тада се појав внваше један залутао бол, којн се, као свнлен конац, одмотаваше од њеног срца, да се још мекше, још нежније прулш до њене деце. — Чуј Саво, оди.... Иди тамо п видн оно двоје.... постакни н ватру, куд ће <-е они за то и сетити. Па не дај баби да заспи. Знам ;ја њу, ниси <-е ни окренуо, а оиа јс већ заспала. Ту јој се учини да је Сава н не чује -- Кумо, мајко, отнди ти.... Шта овај зна, впдшн га и не чујеме.... Сад мп се нађи, а ја ћу ти.... .Те л' оио момак?.... Погледај само.... Јес из поште иде. па овамо